Вести

• 85 % никада није напустило свој округ (Србија на крају 19. века)
• 85 % младих није прешло границу земље (Србија на крају 20. века)

У свету тренутно бесни прави рат! Али не за територије или изворе нафте, већ за документе, досијее, архивску грађу. На томе се гради и међународно позиционирање држава. Јер удар на један народ увек креће од удара на његов идентитет и културу, а свака политичка пројекција будућности у глобалним или локалним оквирима гради се, између осталог, и на виђењу и разумевању прошлости, или пак на њеној конструкцији углавном зарад политичког циља.

Зато се сада, као изузетно значајно, отвара питање Хага и докумената који се тамо налазе - упозорава др Мирослав Перишић, директор Архива Србије:

- Прво, надам се да је наша држава послала копије, не оригинале. Друго, да је с Трибуналом постигла споразум да ти документи могу бити коришћени искључиво за потребе тог суда. Ако заврше на западним институтима, постоји опасност да искључиво на основу њих буде писана историја и пројектована будућност Србије и читавог региона. У том случају ускоро можемо очекивати нови талас политичко-публицистичке историографије која ће формирати историјску свест базирану и писану селективно, само на основу докумената који се налазе у Хагу. Колико год су ти документи незаобилазни за изучавање историје распада југословенске државе и ратова вођених на простору Југославије, они не могу бити једини извор за сагледавање свега што се овде догађало у протекле две деценије.

Због свега тога је веома значајно да као држава што пре схватимо колики је значај архива у савременом свету, па сходно томе и да се односимо према нашим архивима.

- Није неважно питање ако се, на пример, истражитељима Трибунала дозволи приступ депоима наших архива, или им се омогући увид у документе који може бити потпун. Не постоји ниједна озбиљна држава на свету која би представницима било које не само стране, већ и домаће институције дозволила улаз у депое својих архива. То једноставно није могуће. И то се никада не ради. Надам се да наша држава није направила такав споразум са Хашким трибуналом и верујем да ће се заложити да судбина докумената у Хагу буде одређена на начин како то предвиђају међународни архивистички стандарди о недељивости и поштовању провинијенције архивских фондова. У децембру су на седници Савета безбедности УН обављене консултације о архивској грађи међународних трибунала за ратне злочине у бившој Југославији и Руанди. Једно од питања које ће се у блиској будућности отворити јесте питање смештаја архивске грађе Трибунала за бившу Југославију. На истој седници чуло се и мишљење да значај архивске грађе превазилази правне процесе и отвара општа питања наслеђа. Такође постоји и мишљење Хрватске да питање будуће локације архивске грађе Трибунала мора бити разматрано уз уважавање интереса земаља у региону. Због тога свака иницијатива у том погледу неизоставно би, када је реч о Србији, морала да буде координирана са представницима водећих архива у земљи. Архив Србије у оквиру својих могућности пажљиво прати шта се у том погледу дешава на међународном плану, па ће почетком марта његов представник присуствовати и симпозијуму о архивској и документарној грађи о људским правима на Универзитету у Конектикату у САД. Главни реферат на том скупу поднеће Патриша Валд, некадашњи судија Међународног трибунала за ратне злочине у бившој Југославији.

Какав је однос државе према архивима?
- У свим великим светским политичким центрима моћи значај институције попут државног архива је и симболично наглашен. У Вашингтону, на пример, зграда америчког архива практично се наслања на Капитол, зграду Конгреса, место где се креира светска политика. Томе треба да се учимо како од великих, тако и од малих, али уређених држава које имају државну, а као део ње и културну стратегију. Питање архива је питање државне стратегије и националног достојанства. Јер, у архиве се долази по сазнања из прошлости која омогућавају разумевање садашњости и креирање будућности. Ништа не постоји само од себе и да на нечему већ не стоји. По односу према архивима препознају се државе и народи који себе поштују од оних који имају проблеме са цивилизованим односом према прошлости. И тако је до нивоа најмањег градског архива. Градоначелник неког града, макар позлатио улице, не може бити успешан уколико су зграде архива у онаквом стању какво сам недавно, обилазећи архиве у Србији, имао прилике да видим у Лесковцу и у Јагодини. По односу према архивима мери се и ниво културе историјске свести.

- Зграда Архива Србије у београдској Карнегијевој улици, на потезу између хотела Метропол и Архитектонског факултета, налази се у недопустиво запуштеном стању - кров прокишњава, фасада пуца, у сутерену је влага, свакодневно је угрожавају лоше електричне инсталације, а већина политичара, и бивших и садашњих, вероватно никада није ни закорачила у зграду Архива Србије. Било би занимљиво направити анкету међу припадницима политичке елите да ли уопште знају како се зове наш државни архив, где се налази и због чега је значајан.

О томе колико Срби знају о сопственој историји и какав однос имају према њој, Перишић, приређивач низа монографских дела и зборника докумената, стручњак за историју града и грађанског живота, и истраживач елита у Србији у 19. и 20. веку, између осталог каже:

- Да бисмо разумели шта нам се данас догађа, неопходна су нам и знања из историје Србије у 19. веку. Не може се разумети 20. век без знања из историје 19. века, као што није могуће размишљати о 20. веку искључиво на основу знања о веку који је њему претходио. Бројна данашња спотицања делимично настају и због тога. Деветнаести век је био век успона за српски народ у којем се кренуло готово ни из чега, а стигло се до независне међународно признате државе. То је био и век у току којег је успостављана европска вертикала српске историје. Формирао се и обликовао грађански живот, рађао се и богатио политички живот, стварала интелектуална и привредна елита, примењивана наука, успостављане везе са европским државама…

Али и наши историчари се нерадо баве „чепркањима“ по архивама, јер треба уложити огроман труд, а на томе не може да се стекне велика слава. Онда прибегавају актуелним темама и обрадама постојећих текстова, историја...
- Само делимично могу да се сложим са Вама. Али за овако важне ствари није довољна само иницијатива појединца, већ организован рад, уз подршку државе. Планирамо да Архив Србије ускоро потпише протокол о сарадњи са Отоманским архивом и да коначно почнемо са прикупљањем докумената о том раздобљу. Знам да су тамо врло важни документи за турски период српске историје, пре 1804, и за период кнежевине. Та знања су нам веома потребна.

Када је реч о историчарима, истина је да један број њих не ради довољно у архивима и да покушавају да одговоре на сва питања пронађу у једном документу. За њих један документ решава све. Обично су фасцинирани документом неке од тајних служби. На основу малог знања извлаче велике закључке који најчешће проналазе пут до поједностављеног, у колективној свести најлакше прихватљивог виђења историје. На тај начин банализују струку и одступају од научних принципа. С друге стране имате и историчаре који не ваде главу из архива, али не знају шта ће са кубицима података до којих су дошли.

- Срби најчешће сами не знају шта им одговара. Истраживања једног мог колеге, на пример, показала су да се веома дуго у српској култури даје предност Вуку Караџићу у односу на Доситеја Обрадовића. Доситеј је симбол грађанске културе, а Вук народне. Ако су и један и други значајни за српску историју и српску културу, зашто онда славећи једног толико потискујемо другог. Сигуран сам да се и на таквим темама може трагати за узроцима саме популистичке свести и природе појединих данашњих политичара, са једне, и њихове омиљености код великог броја бирача у Србији с друге стране. Изгледа да многи управо позивајући се на историју заборављају да се српски народ изјаснио за Европу 1804. године.

Прошла су два века, а ми смо се на јануарским изборима поново опредељивали за и против Европе. Како то тумачите?
- Питање припадности европском цивилизацијском кругу, по мени решено још у 19. веку, у протекле две деценије у политичком животу релативизовано је, односно сведено на питање Европске уније. Бавећи се питањем чланства у Европској унији, суштински гледано, ми треба да се бавимо питањем усвајања оних европских вредности које означавају цивилизацијску предност, чак и независно од тога да ли ће Србија раније или касније постати чланица ЕУ. Нама се на крају 20. века догодило нешто што носи страшне последице које осећамо данас и осећаћемо их дуго, а то је да је схватање идентитета релативизовано и да је он у појединим својим сегментима поистовећен са примитивизмом, а да при том део политичке, па и интелектуалне, а свакако и финансијске елите, то подстиче. Данашња омладина у Србији у забрињавајућем броју слуша турбо-фолк музику, које су се наше генерације стиделе. Нимало неважно питање за социологе, историчаре, уреднике телевизијских програма, политичке партије…

Али да се вратимо на питање зашто се ми после 200 година поново изјашњавамо за Европу.
- Нека моја истраживања говоре да крајем 19. века око 85 одсто српског становништва за цео свој животни век ниједном није напустило свој округ. Замислите који су онда видици тог човека. Сто година касније, крајем 20. века, по појединим истраживањима више од 80 одсто младих није изашло изван граница Србије! Оно што је на крају 19. века била социјална мобилност српског човека, то је социјална мобилност младог српског човека на крају 20. века. То је поражавајуће. Када у Србији на крају 20. и почетком 21. века кажете Европа, шта то значи за некога ко никада није видео шта је то. Апстракција. А осетио је да га је бомбардовала и да му сада ради оно што не ради ниједном европском народу. Уводи преседан у међународно право само на његовом случају. Међутим, за мене је сада кључно питање зашто ЕУ одмаже проевропским снагама у Србији и отежава ионако сложену позицију оне политике која је победила Милошевићев режим 2000. године и пре недељу дана добила невиђену подршку грађана Србије опредељујући се за јасну државну оријентацију.

Како Ви то објашњавате?
- Ово друго је тешко објаснити из позиције историчара. Али када је реч о неким константама у српској историји, могуће је размишљати и у још неколико праваца. Један од њих је да смо превише често у историји ратовали. Када саберемо све ратне године у протеклих 200 година видећемо да је за српски народ у просеку свака двадесета година била ратна. То ниједан народ не може да издржи без великих последица по колективну свест. А и кад нисте на ивици рата или већ у рату, оптерећени сте сталним турбуленцијама у политичком животом. Следећа константа у српској историји је обузетост њених политичких елита државом, и тек у појединим кратким периодима бављење друштвом. Као да никада и не стижемо да се бавимо друштвом. Из српске историје се стално пробија заглушујући повик као стални притисак „држава-држава-држава“. Тек ретко „држава-друштво-грађанин“, а никада „грађанин-друштво-држава“. Да смо се у прошлости више бавили друштвом и питањима како живимо, зашто смо вечита раскрсница лоших путева, каква нам је култура живљења и становања, каква економија - сигуран сам да би сама држава била у мањој опасности. Овако стално се бавећи државом, и то без стратегије, веома често смо на ивици угрожавања саме државе, која нас блокира да сагледамо дубину друштва и да га мењамо набоље. Па нису нам ваљда Косово и међународна заједница криви што је коров око наших путева непокошен и што нам аутобуси нису чисти.

- Наша историјска константа је и политичка искључивост до острашћености, као и политизација тамо где не би смело да је буде. Сетимо се обележавања 200 година од Првог српског устанка и почетка стварања модерне српске државе. Прво се водила битка око та два појма. Да ли се обележава годишњица Првог српског устанка или годишњица почетка стварања модерне српске државе. Па је настала бура око представе са Доситејем Обрадовићем због сцене у којој он на скели плута у некој магли. Па то је феноменална симболика - Срби и јесу пречесто у магли.

Зашто је то тако? Зашто никако не успевамо да створимо државни, политички, културни и национални идентитет, шта је заправо Србија, где су јој границе? Сви око нас су направили своје државе, само је још Србија флуидна.
- Да ли ико може да се сети када је Србија имала добар економски програм који је успео, или пак програм духовног препорода који за стајну тачку ставља културу у њеном најширем значењу. Дакле, имамо проблем са елитама. Оне су одговорне за стање у којем се налази нација, држава и друштво. Оне треба да формулишу друштвене, спољнополитичке, економске и друге циљеве, али у оквиру могућег. Најсвежији пример је елита која је крајем осамдесетих и почетком деведесетих била окупљена око Милошевића. Показало се да је била недорасла.

Зашто?
- Зато што је њен учинак катастрофалан. Случајно знам да је Милошевић 1989. разговарао са једним бројем историчара од којих ниједан није био стручњак за историју 20. века. А тада се нису формулисали или тумачили национални циљеви Илије Гарашанина, већ позиција Србије у предстојећем распаду Југославије и пред најављеним рушењем Берлинског зида, односно завршетком епохе Хладног рата. У светским оквирима завршавала се једна епоха, а Србија је то сачекала без иједне међународне тачке ослонца, аутистична, немоћна, клаустрофобична, загњурена у своју прошлост, оживљавајући национализам на фолклорни начин уз иконографију која се потпуно уклапала у жељену пројектовану антисрпску пропаганду на разним странама света. Колико је опасно неразумевање историје можда понајбоље сведоче речи једног од вођа Срба из Босне који је своје политичко лидерство, између осталог, градио и на свом тумачењу историје по којем су Срби свету рекли „не - 1914, 1941, 1948, па ће и данас рећи не“. Сметнуо је са ума једино да је у претходна три историјска контекста Србија имала савезнике, а да је 1990. била усамљена. И да резултати ниједног рата не значе ништа уколико не буду признати за зеленим столом.

А да ли и кога консултује актуелна политичка елита?
- Није ми познато, осим онога што је присутно у јавности. Примећујем, ипак, да велики потенцијал постоји ван политичких странака. У којој мери ће то тренутна елита на власти успети да искористи за државне интересе зависиће од њиховог разумевања политике и државе. Охрабрује порука председника Тадића о потреби за „новим људима“, изговорена у ноћи изборне победе.

Како бисте оценили стање у којем се данас налази српска историографија?
- Као парадоксално. Никада није било мање идеолошких ограничења, а она никако да се извуче из тог шињела. Никада није било више слободе за историчаре, а историографија је у кризи. Имамо праву поплаву ненаучне историографије и истовремено замену једне идеолошке литературе другом. Данас је вероватно изједначен број радова тзв. комунистичке и равногорске историографије уз снажну тенденцију ревизионизма. А то је потпуно иста појава, само идеолошки различита, на два различита пола. Други проблем јесте примитивизација струке која увек настаје из недовољног образовања историчара. Тако данас међу историчарима са научним звањима имате историчаре сакупљаче, историчаре преписиваче, историчаре реконструктивце, историчаре који су и једно и друго, али имају проблем са употребом речи и језичким уобличавањем својих књига. На другој страни у ужем кругу налазе се историчари-научници о чијим се радовима ћути. Научна историографија је увек најтеже прихваћена у друштву. Скала је, дакле, доста широка. А историчар по дефиницији мора у себи да спаја све, и сумњу и моћ критичког запажања, и идеју и креативност у баратању изворима, и проблемски приступ и мисао и прецизан језички израз. Радном енергијом не може да се надокнади недостатак мишљења, идеје и креативности, као што ни таленат без рада на документима не значи много.

- Велики проблем историографије јесте недостатак истраживачких радова на теме из друштвене историје, или пак неразумевање друштвене историје. Српска историографија је последњих година направила значајан, али још недовољан продор у том свом заокрету ка тоталној историји као императиву данашње учене историографије. Лутаћемо и бићемо у магли све док не будемо разумели најмање три ствари: какво нам је друштво, односно на чему наше друштво стоји, како видимо себе и како нас други виде. Док се то не догоди, живећемо у стереотипима, црно-белим представама и у незнању.

Можда то и не радимо из страха да нам се неће свидети то што будемо открили?
- Код нас, нажалост, још није превладала критичка историографија, већ царује романтичарска. Тенденција нивелисања је много јака, па ћете чути да је Србин исти ако је из Врања, Панчева или Книна. То није тачно. Сада се опет враћамо на 19. век и успон грађанског живота. Ако то пратите по градовима, видећете да су шабац и Врање два потпуно различита света. шабац је гранични град, на великој реци, што је велика предност, он има трансмисиону улогу од средњоевропских утицаја ка унутрашњости Србије. С друге стране је Врање, које је, како каже Стојан Новаковић, капија за јужну Србију, са својим наслеђем, традицијом, менталитетом, језиком, и нема никакве додирне тачке са шапцем. Ту су онда градови на великим рекама, па затим Ваљево и чачак који немају велику реку, нису гранични градови, комуникацијски су неповезани.

Како се то све одражавало на друштвени живот и саму културу?
- То све утиче на начин и садржаје живота, а самим тим и на формирање свести. Позоришна трупа из Београда, рецимо, одлази у Неготин зато што може да се превезе паробродом, а не одлази у Ваљево јер се до њега тешко стиже. У Србији и данас постоје велике регионалне неуједначености - економске, менталитетске, културне... И то је културно богатство једног народа које треба да изучавамо и да поштујемо.

То се у Србији ни данас не схвата - не можете се помаћи ни корак унапред ако останете некултурни и сиромашни.
- Тачно, кад имате јаку културу неминовно постајате владар простора. Или кад имате јаку економију. На све то се отвара и питање институција - државе нема без институција. Сви докази, на пример да ми постојимо, шта смо, ко смо, који су нам корени, каква нам је традиција, налазе се у архиву. И ако не схватамо да је Архив државна институција од прворазредног државног и националног значаја, онда немамо будућност. Однос према држави гради се преко односа према прошлости. шта мислите због чега сваки војсковођа, сваки писац, сваки песник има споменик у Лондону и због чега је Национални архив Велике Британије један од најсређенијих у свету. Тако је у Америци, у Француској, у Немачкој, у Аустрији, у Прагу, у Русији… Срби воле да прослављају своје ратне епопеје, а архивска грађа у Војном архиву је до пре неколико месеци била у стању које се може упоредити с депонијом.

Кажете да је пре 100 година, када је подизана зграда Архива Србије, постојала свест интелектуалне и политичке елите о значају овакве институције. Каква је данас ситуација?
- Довољно је да се загледате у монументалност и духовност зграде Архива Србије у Карнегијевој, изграђене наменски за државни архив 1928. године, и да Вам буде јасно да је постојала свест о значају и вечитости ове институције. Данас је као још увек једна од најлепших зграда у Београду у мраку и безбедносно угрожена. А у питању је најзначајнија национална институција, јер уколико се тој згради нешто догоди бесповратно је изгубљено памћење народа. Лоше стање у којем се налази Архив Србије и већи број архива у Србији је наслеђено, али до сада невиђена подршка Министарства културе Архиву Србије улива велику наду и поверење да постоји воља и намера да и по том сегменту културне политике будемо уистину оно што јесмо - саставни део европске и светске културне баштине.

Момчило Ђорговић
Данијела Милинковић
 

Документима можемо да утичемо на центре где се креира будућност планете
Са Запада долазе стручњаци који се баве хладним ратом

Који су планови Архива за будућност?
- Покренули смо неколико значајних пројеката. Обновићемо часопис Архивски преглед који није излазио седам година, и имамо амбицију да буде најбољи у региону. Направили смо договор са Главном архивском управом града Москве и започели пројекат који ће се звати „Београд и Русија, Москва и Србија од 15 до 20. века“. Објављиваћемо руску грађу о нама, и обрнуто, нашу о њима. Следеће године ће изаћи први том, који ће обухватити период од 15. до 18. века. Руси су за први том припремили око 1.000 докумената. Други пројекат је историја Србије у 19. и 20. веку - документи, који би требало да изађу у 12 до 15 томова, и то по систему један том - једна тема, на пример спољна политика, град, село, свакодневица, породица, мањине, простор, комуникације, структуре власти... Пројекат ће заједно водити Архив Србије и историјски Архив Београда, а у њега ће бити укључени сви архиви у Србији.

Очекујете ли да ћете тада доћи до неких сазнања која би могла да разбију неке наше историјске заблуде?
- Свакако. Сматрам да ће са доступношћу грађе СПЦ, кад је будемо средили и успоставили тај архив, наступити нова епоха за историчаре. Ту се налазе документи црквене провинијенције од 1830. године до данас. Нема историје Србије и српског друштва, без историје цркве. На звонику цркве светог Марка налази се шест шлепера архивске грађе од 1830. Првог дана кад смо ушли, нашли смо више од 30 писама митрополита Михаила Русима. Нова епоха за историчаре биће и тренутак када будемо средили архивску грађу БиА. Не због персоналних досијеа, којима се сада јавност највише бави зато што је нама Србима занимљиво да се хвалимо у кафани причама ко је за кога радио, ко је кога цинкарио, већ зато што та грађа садржи документе о бројним другим питањима веома битним за историчаре - о стрељању ђака у Крагујевцу, плановима Команде Гестапоа у Београду, Јеврејима, масонима...

Рекли сте да је Београд, уз Вашингтон, Москву и Лондон, најзначајнији архивски центар за проучавање хладног рата.
- Да, то је тема која има највећу проходност на Западу, јер цео свет управо данас живи последице краја епохе Хладног рата. Са Запада су почели да долазе стручњаци који се баве хладним ратом. Зато је јако важно да што пре подигнемо Београд као важан архивски центар у међународним оквирима. То нам омогућава да са оним документима које поседујемо утичемо на то како ће изгледати писана историја. Када је реч о глобалној политици и неким штабовима где се планира будућност планете, утицај људи из струке је и те како важан. Рецимо, наш човек, Србин, Светозар Рајак је професор на Лондон сцхоол оф ецономиц анд политицс сциенс и академски је директор Института за историју хладног рата, који је прошле недеље отворен у Лондону. Он је у ситуацији да данас седи са многим важним политичким и личностима из света науке. А то је оно што наша држава не користи довољно.

Београд је светски архивски центар

Шта је државни архив? Који је његов значај за један народ, државу?
- Архив Србије је матични за 36 архива у Србији и обавља стручни надзор над 512 регистратура - од кабинета председника Тадића, преко Владе, министарстава, Народне скупштине, до Телекома, ЕПС-а, НиС-а и спортских савеза... Архиви су претпоставка да би постојала историјска наука и научна историографија, а тиме и историјска свест.

- Такође треба имати на уму да у међународним оквирима Београд није провинцијски архивски центар. За историју Балкана, уз Беч и Истанбул, Београд је најреферентнији архивски центар. За историју Хладног рата, управо због позиције Југославије, Београд је уз Вашингтон, Москву и Лондон, један од најважнијих међународних архивских центара. Та међународна димензија је веома важна за разумевање значаја како Архива Србије, тако и осталих архива у Београду.

Нико не зна шта садржи 3 милиона страница БиА

Која је то актуелна употребна вредност државног архива, у свакодневном животу?
- Рецимо, потребна вам је рехабилитација. Грађани се обраћају окружним судовима, а они налажу Архиву да у року од 60 дана достави копије докумената или делове на основу којих грађанин остварује своје законско право. То Архиву Србије ствара велике проблеме јер су донети одређени закони који Архив обавезују на додатне послове, а да при том институција није кадровски оснажена, ни просторно припремљена за те послове.

Да ли ико зна шта је у документима БиА?
- Могу само отприлике да кажем које теме обухвата та грађа: информбиро, анархолиберали, четници, Недић, масони, Јевреји, јатаци, државни непријатељи... Пут ка доступности те грађе је веома јасан - завршетак процеса преузимања комплетне грађе, затим његово архивистичко сређивање и истовремено доношење законске регулативе о досијеима.

По нашим архивима копају Руси, Бугари, Немци

Да ли наши политичари, интелектуалци, долазе овде по, како кажете, важна сазнања?
- Прво, део житеља Београда уопште не зна да постоји Архив. Друга категорија зна да постоји, али не зна шта је то, неки стари папир. Трећа категорија зна да постоји и шта је отприлике, али нема свест о значају. Мислим да и политичара има у све три категорије. У четврту категорију - која схвата који је значај Архива - од функционера бих тренутно могао да сврстам једино ресорног министра г-дина Воју Брајовића. Он је за ових шест месеци, колико сам директор, неколико пута био овде, улазио у депо и био одушевљен када је видео шта се ту све налази. Пажњу је задржао на телеграму објаве рата Србији 1914, оригиналу Сретењског устава, Мемоарима проте Матеје Ненадовића, службеничком листу Милутина Миланковића...

Ко најчешће користи грађу Архива Србије?
- Углавном историчари, и то млађи, који раде магистарске радове и докторске дисертације. Има доста истраживача који се из хобија тиме баве, трагају за прецима, праве генеологије породица или пишу књигу о историји свог села. Има и странаца, доста долази Руса, јер само у Москви има 70 историчара који се баве историјом Србије, више него нас овде. Долазе и Бугари, понеки Грк, Румун, Немац и они се углавном баве односима између наших земаља.

Осам највећих проблема Архива
Сваки дан страхујемо од пожара

Које су то неуралгичне тачке, највећи проблеми Архива?
- Нема ниједне која није проблематична:

1. Лоша безбедност зграде. Свакодневно страхујемо да ће зграда да се запали јер су електричне инсталације такве да нон-стоп нестаје струја. Упалите лампу у читаоници, избије осигурач. Искључите склопку за читаоницу, нестане струје на неком другом месту у Архиву.
2. Позиција зграде Електродистрибуције, која је нечијим немаром и неразумевањем, подигнута на плацу Архива Србије, и то тако да се наслања на депо Архива.
3. Недостатак простора. Архив Србије више нема ниједан квадратни метар слободног простора. Зато ћу ускоро морати да зауставим даљи пријем грађе укључујући и документе БиА.
4. Недостатак стручног кадра. Имамо 80 запослених, а од тога је само 30 с факултетом.
5. Архиви из унутрашњости су пре неколико година са републичког враћени у општинску надлежност што није добро решење. Сви архиви у држави морали би да буду у надлежности Републике, како би заштита архивске грађе била регулисана централизовано, а не препуштена вољи општина или градоначелника. То је неопходно и ради финансирања и ради успостављања јединствених стандарда.
6. Архив СПЦ који обилује архивском грађом, а нема зграду за њен смештај и одговарајућу заштиту.
7. Проблем Војног архива је такође ургентан и Архив Србије ће морати да се укључи у његово решавање. У том погледу постигнути су прелиминарни добри договори са г-дином Душаном Спасојевићем, замеником војног министра.
8. Упоредо са решавањем свих тих проблема морамо да започнемо процес дигитализације архивске грађе, израду водича кроз архивско благо Србије, да архивски течај осавременимо, да запослимо више стручњака за заштиту и конзервацију, да развијамо међународну сарадњу, издавачку делатност, да пратимо шта се дешава у светској архивистици… Неопходно је утицати и на промену Закона о канцеларијском пословању јер архивистичка делатност умногоме зависи од тога.

Култура као део спољнополитичке стратегије

Историја Југославије ће се тек и веома дуго изучавати. Тито је неспорно био државник који је имао улогу у светској политици. Готово свакодневно историчари померају сазнања о феномену његове власти. Бавећи се формирањем југословенске интелигенције на европским универзитетима после Другог светског рата, открио сам документе који говоре да је Југославија у трагању за властитим путем и новом међународном позицијом, почев од 1950. године, као део спољне политике формулисала културни продор у иностранству. Одустајући од совјетског културног модела, Југославија тражи своју афирмацију на Западу тако што представља средњовековно културно наслеђе на свом тлу, приближава свету фреске Богородице Љевишке, шаље му своје уметнике, школује младе људе на најбољим универзитетима. У западним музејима, галеријама, позориштима и концертним салама појављује се све најбоље што Југославија тада има, што умногоме мења западни стереотип о Југословенима као о само храбром ратничком народу без културе. Лондонска штампа већ од 1951. године са више пажње пише о култури која долази из Југославије. Не случајно у свет одлази позоришна представа Дундо Мароје, како би се показало да овде постоји нешто што је старије од шекспира и Молијера. У тој деценији око 17.000 стипендиста одлази на специјализације и студијске боравке на европске универзитете и институте. До 1953. године у земљу улази више од 50.000 књига и публикација са Запада. У Београду гостује изложба Хенрија Мура. Југословенска интелигенција оставља утисак на Западу да је југословенски социјализам либералнији и хуманији од совјетског. У питању је велики спољнополитички заокрет учињен посредством афирмације културних вредности.

И Тадић и Коштуница под надзором

Како спречити уништавање докумената приликом смене власти?
- Србима не треба смена власти, нити бомбардовање да би уништавали архивску грађу. Уништавају је сваког дана својим немаром и несхватањем њеног значаја. Надам се да ћемо то променити Законом о архивској грађи, који до сада није постојао, а чија прва верзија се управо завршава. Неопходне су високе новчане казне и кривично гоњење за одговорна лица установа која по архивистичким стандардима не чувају документацију. То ће важити и за председника државе и владе, министре…

Шта све предвиђа Закон?
- Прво, да се коначно дефинише шта су архиви, односно да то нису само установе културе, него и државни органи. Друго, да се реши статус архива, односно да они не смеју бити препуштени нечијој појединачној вољи. Треће, да се регулише шта је држава обавезна да уради да се зграде архива учине безбедним. четврто, регулисање обавезујућег начина чувања документације која настаје у институцијама. Такође, Законом би требало предвидети и увођење обавезе архивирања електронске поште, јер се данас највећи део комуникације одвија на тај начин. Има још пуно стручних и питања надлежности.

Непроцењиви документи на пијаци у Бечу

Да ли је било случајева да су важни документи нестали из Архива?
- По мојим сазнањима, пре више година из Архива Србије нестао је један број докумената из 19. века. Полиција је успела да један део те грађе пронађе у Бечу, на пијаци, и она је враћена. Реч је о документима који имају своју вредност у светским колекционарским каталозима. Истрага о томе још није завршена.