|
||||||||||||||||
Вести |
||||||||||||||||
|
|
|
|||||||||||||||
|
Политика, 21. јануар 2008. |
Невидљива битка за документа
За сада не постоји законска обавеза архивирања електронске поште, али
читаво канцеларијско пословање у држави и однос архива према новој врсти
извора мораће веома брзо и у законском облику да се прилагоде данашњици
|
|||||||||||||||
 Мирослав Перишић (Фото Л. Вулетић) |
ИНТЕРВЈУ МИРОСЛАВ ПЕРИШИЋ |
|||||||||||||||
У протекле две године БИА је предала Архиву Србије више од 300.000 докумената и око 50.000 досијеа грађана, а биће тога још. Због недостатка законске регулативе, та грађа не може да се користи, а када би норме и постојале, пре него што буду доступни истраживачима, документи треба да буду архивски обрађени. Статус те грађе je само једно од питања које у фокус јавности ставља Архив Србије, установу основану 1898. године. О најважнијим пројектима и развојној стратегији Архива Србије говори директор др Мирослав Перишић, приређивач низа монографских дела и зборника докумената и стручњак за историју града и грађанског живота, истраживач елита у Србији у 19. и 20. веку. Да ли је крај хладног рата означио неку врсту почетка борбе за архивску грађу? Једна од највећих битака која се данас у невидљивој зони глобалне политике у свету води јесте битка за документа. На томе се гради и међународно позиционирање држава. Историјско искуство говори да удар на један народ увек креће преко удара на идентитет и његову културу, а сваком политичком пројекту мењања политичке карте и у глобалним и у локалним размерама претходи духовна припрема. Данас је, на пример, веома актуелно питање, када је реч о документима, каква је судбина докумената предатих Хагу. Држава Србија не би смела да направи ниједан корак у правцу решавања тог проблема, а да при том не буду консултоване водеће личности најзначајнијих архива у Србији. Архивска делегација Србије учествовала је средином новембра у раду Међународног архивског савета у канадском граду Квебек Ситију. Какав је то састанак био? Редовне годишње конференције тог тела увек се одржавају на другом континенту и окупљају велики број директора националних архива из целог света, као и известан број архивских стручњака. То су и прави мали сајмови за представљање архива, њихових идеја, техничких иновација и домета. Томе служе и маркетиншки штандови. На једном од њих видели смо изглед нове зграде архива у Кореји која подсећа на васионски брод с четири подземна нивоа. Нећу претерати кад кажем да се по архивима – по томе у каквом су стању, колико се одмакло у стручној филозофији, колико се улаже у њих као установе од прворазредног државног значаја – непогрешиво препознају озбиљне државе од оних других. На конференцији се разговарало и о сарадњи. Она је показала да је неизоставно учешће Србије на свим међународним радним окупљањима те врсте. Не само ради присуства, промоције земље и богаћења стручног искуства, већ и због међународног позиционисања. Да српска делегација није учествовала на конференцији у Квебеку једини представник из Србије био би директор архива Косова. У Канади је расправљано о светској дигиталној библиотеци, о институционалном стапању архива и библиотека, о тоталном архиву и о сличним темама. Како ми чувамо садржаје савремених медија, рецимо електронске и дигиталне документе, и-мејл поруке... Питање може звучати парадоксално када га постављате директору националне институције који кад год пада киша купује кантице јер је кров Архива Србије труо и прокишњава. Свакодневно стрепимо и да катастрофалне електричне инсталације у згради не проузрокују пожар. Због зграде Електродистрибуције, фактички наслоњене на депо Архива Србије, најзначајнија национална институција могла је да буде војна мета током бомбардовања. Такав немар и непромишљеност државе која је то пре више година допустила незамисливи су, не само у данашњем свету, већ су били немогући и у Србији пре сто година. Има ли проблема и са другим архивима? Код нас је могуће да један државни орган прети исељавањем другог државног органа, ништа мање него архива у Прокупљу који чува драгоцену грађу за историју топличког краја. Пример Јагодине је можда још тежи, јер је у граду који је један од водећих у унапређивању свакодневног живота депо архива угрожен до степена рушења. Пожаревац и нема зграду архива. Грађа у Војном архиву је до пре неколико месеци била у стању горем него што би је нека окупаторска војска оставила за собом, али не постоје ни кадровски ни просторни услови за њено сређивање и доступност, тако СПЦ нема зграду за свој архив... Да се вратимо садржајима савремених медија? Питање је у складу са веком у коме живимо. Историчари под њим подразумевају редефинисање појма историјског извора као полазног методолошког становишта за изучавање и разумевање нове историје. Србија је за то најилустративнији пример, јер је једина земља у Европи бомбардована после Другог светског рата, што је директно преношено на најмоћнијим западним телевизијама. Телевизијски снимак је историјски извор, а исти случај је и са мобилним телефоном. О електронској преписци да и не говоримо. За сада не постоји законска обавеза архивирања електронске поште, али читаво канцеларијско пословање у држави и однос архива према новој врсти извора ће морати веома брзо и у законском облику да се прилагоде данашњици. Због тога нам је, осим закона о архивима, неопходан и закон о канцеларијском пословању. Архив Србије потписао је недавно протокол са Српском православном црквом о чувању њихове грађе. У чему је значај те сарадње? Српска православна црква и Архив Србије деценијама нису успевали да постигну такав споразум. Због тога потписивање протокола сматрам за један од најзначајнијих успеха Архива Србије. Историје српског друштва и историје Србије нема без историје цркве, а она није могућа без архивске грађе црквене провенијенције. У питању је огромна количина архивске грађе почев од 1830. године, па је јасно од коликог је значаја што ће она бити спасена од пропадања, заштићена и сређена по архивистичким стандардима. Зна ли се шта та грађа садржи? Сигуран сам да не постоји нико ко у овом тренутку може да одговори на то питање, али верујем да не постоји ниједан озбиљан историчар који се неће сложити са мишљењем да ће доступношћу те грађе наступити нова ера за историчаре српског друштва у 19. и 20. веку. Потписани Протокол о сарадњи Српске православне цркве, Министарства културе и Архива Србије говори да је у свим трима институцијама превладала свест о потреби очувања нечега што је незаобилазан део нашег културног идентитета и трајања. И суштински и симболички тај протокол означава заједнички напор државе и цркве на плану изграђивања и обухватнијег разумевања културног идентитета, критичког тумачења прошлости и отворености према сопственој историји, као и према друштвеним кретањима и променама. Грађа цивилних тајних служби стиже од 2004. у Архив Србије, али не може да се користи. Да ли је то Архив постао магацин Безбедносно-информативне агенције? Као историчар био бих срећан да је Архив Србије, како кажете, постао „магацин” за грађу тајних служби, ако не раније, бар 1989. или 1990. године. Ипак, то се није догодило. Данас могу да изразим задовољство што се разумевањем челних људи БИА велики део те грађе налази тамо где јој је место у свакој демократској држави. Нисам срећан што морам да кажем да ћу ускоро бити приморан да зауставим пријем те грађе, јер у својим депоима немамо више ниједан метар квадратни слободног простора за њен смештај. Шта су приоритетни пројекти Архива Србије? Архив се данас налази пред великим обавезама – да надокнади пропуштено и да истовремено ухвати корак са савременим кретањима у свету. Мени као директору данас је лакше него што би ми то било пре неколико година, јер је Историјски архив Београда већ утро пут враћању достојанства архиву као институцији и показао како се раде озбиљни пројекти. Зато ће се наша два архива ускоро наћи на заједничком пројекту „Историја Србије у 19. и 20. веку – документа” у који ће бити укључени и сви архиви у Србији. У питању је мегапројекат, у 12 до 15 томова, за који очекујем да ће и у Министарству културе бити третиран као капиталан. Већ је започет пројекат објављивања првог тома грађе о Србима из московских архива од 15. до 19. века. У Архиву Србије ће ускоро бити формиран и лични фонд др Зорана Ђинђића. Тренутно сређујемо и архивску грађу на Хиландару, затим грађу Будимске епархије у Сентандреји и грађу Српске православне црквене општине у Трсту. Слободан Кљакић |
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
