|
||||||||||||||||
Ризница ::: |
Пасош Вука Караџића |
|||||||||||||||
| Порекло и младост Вука Караџића (1787-1864) |
Вук
Стефановић1
рођен је 26.
октобра/8.
новембра 1787,
на
Митровдан
у Тршићу (Лозница).
Пореклом
је из Црне
Горе. Први
учитељ у
Србији,
где је
ретко ко
био
писмен,
био му је
рођак
Јевто
Савић-Чотрић. Са отварањем школе у Лозници, похађао ју је до затварања. Школовао се и у манастиру Троноши. Са петнаестак година био је, поред поменутог рођака, најобразованији у Јадру и Рађевини. Школовање је наставио у Карловачкој богословији. Гимназију није похађао, због година - имао је већ деветнаест година. У Србију се вратио 1807. године. Када је његов рођак Јевто Савић изабран за представника Зворничке нахије, повео је са собом Вука, где је постао писар у Совету. У Велику школу пошао је 1808. Због тешке болести враћа се у село; у Београд се вратио 1810. са штулом. За време Карађорђеве власти био је државни чиновник.2 |
|||||||||||||||
| Прелазак у Аутрију и рад на успостављању књижевног језика, реформи азбуке и сакупљању народних песама |
Прекретницу
у Вуковом
животу
представља
одлазак у
Аустрију
и
познанство
са
Јернејом
Копитарем.
Вук је
прихватио
његове
идеје о
књижевном
језику,
буквици,
граматици
и језику,
као и
сугестије
о потреби
прикупљања
народних
песама. У
Бечу је
окончао
рад на
састављању
Пјеснарице.
У Будиму
је
довршио
Писменицу.
По
повратку
у Беч
почео је
писање
Речника.
На
реформи
азбуке и
фонетском
правопису
радио је
договарајући
се са
Мушицким,
Гершићем
и
Соларићем.
Велике
тешкоће и
отпоре
претрпео
је због
борбе за
народни
језик у
књижевности. Крајем јула 1847. издат је његов превод Новог Завета на српски, до 1985. године и једини. |
|||||||||||||||
| Рад у Србији и односи са кнезом Милошем Обреновићем |
Вуков
живот се
одвијао у
непрестаним
путовањима
на
релацији
Беч -
Београд, а
повремено
је
укључивао
и Немачку,
Русију,
Славонију
и Банат,
Будим. Вук је још двадесетих година изразио жељу да пише новију историју (ослобођења) Срба од 1804. године. Са преласком у Србију 1820. наставио је са сакупљањем грађе, нарочито о стању у Србији под кнезом Милошем. Књига је штампана у Будиму 1828. под називом Милош Обреновић књаз Србије или грађа за српску историју нашега времена. |
|||||||||||||||
 |
У
међувремену
довршава
писање
Закона и
постаје
члан Суда
у
Београду
и његов
председник.
Пошто му
нису
уважене
молбе за
пензију
даје 1831.
отказ.
После
тога пише (недовршен)
спис
Грађа за
српску
историју
нашега
времена у
ком
намерава
да
осветли и
негативне
стране
Милошеве
владавине.
Па
ипак,
патриотски
разлози
нагнали
су га да се
прво
обрати
кнезу
Милошу
чувеним
Писмом од 12.
априла 1832.
Њихови
односи
постају
затегнути.
Али,
односи са
Обреновићима
ипак су
били
коректни:
Вукови
стални
приходи,
поред
руске
пензије
су управо
пензија
добијена 1835.
од стране
Милоша,
као и
стална
годишња
помоћ
коју му је
доделио
кнез
Михаило
Обреновић. У политичким кризама у Србији имао је различите политичке ставове: 1839. стао је уз Уставобранитеље, док је 1842. држао страну кнезу Милошу, против њих. За време кнеза Александра (Карађорђевића) није се изјашњавао. |
|||||||||||||||
| Вукова
путовања
|
Вук је
непрестано
путовао,
како из
породичних,
тако и из
професионалних
разлога.
Његов
живот
одвијао
се на
релацијама
Београд -
Беч - Будим -
Немачка -
Трст - Црна
Гора -
Херцеговина
-
Далмација... Међу издвојеном грађом (Раритетима) Архива Србије су и два пасоша Вука Караџића. Први је издат 21. априла/3. маја 1852. године у Београду, а други 25. маја/8. јуна 1856, такође у Београду. |
|||||||||||||||
 |
Овај први
пасош
издат је "Господину
Вуку Стеф.
Караџићу,
пензионеру
Књажества
српскога,
доктора
философије,
члану
више
учених
Друштава
и царско
краљевскога
аустрискога
Франц
Јосифа
ордена и
кавалира
и
краљевско-прускога
ордена
белог
орла
треће
класе.
Полази
одавде
преко
Земуна у
Беч." Рок
важења је 1
година,
само до
означеног
места, са
напоменом
да се у
случају
нужде
може дати
дозвола
за
промену.
Визиран
је више
пута: за
Трст, Црну
Гору...
Текст је
на
српском и
немачком
језику.
Чине га
два листа
папира
бледо
зелене
боје. Те, 1852. године Вук је долазио у Београд углавном да би скинуо забрану са уношења Речника и осталих књига. Почетком јуна отишао је са кнезом Данилом у Црну Гору. У Котор су стигли 19. јуна "дочекани радосно од више стотина Црногораца." Истог дана кренули су на Цетиње. На Цетињу је Вук остао 6 дана, и видео се са многим Црногорцима. При повратку је свраћао на Фрушку Гору, у Врдник, и у Вуковар. Године 1856. био је у Берлину, Београду; Видовдан је провео у Раваници, а крајем јула дошао је у Беч. Вук Стефановић Караџић умро је 26. јануара/8. фебруара 1864. |
|||||||||||||||
|
1 О Вуку
Караџићу
видети,
између
осталог
Живот и
рад Вука
Стеф.
Караџића, Љуб. Стојановић, Штампарија графичког завода "Макарије" А. Д. Београд - Земун, 1924. 2 Видети у наведеном делу. |
||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| Можете погледати и остале наше раритете: |
План
Шапца 1860. |
|||||||||||||||
|
||||||||||||||||
