|
||||||||||||||||
Ризница ::: |
Мемоари проте Матеје Ненадовића |
|||||||||||||||
 |
Незадовољан грешкама у приказу тока Првог српског устанка, Прота се обратио некадашњем Карађорђевом секретару Јанићију Ђурићу. Од њега је тражио да му пошаље датуме о појединим догађајима из њихових заједничких устаничких догађаја и друге податке из тог доба. Наглашавао је, међутим да "гдешто имам и записано". Рукопис Мемоара проте Матеје Ненадовића настао је, највероватније1, 1826. године када је Прота почео да записује историјске догађаје у којима је и сам учествовао - о "подизању Срба противу Турака..." | |||||||||||||||
|
Мемоаре је
дуго
писао и
сакупљао
прилоге (још
од 1790. како
наводи
његов син
Љуба), тако
да су
обухватали
и касније
догађаје,
после 1837.
године. Лични мотив писања мемоара је, по свему судећи, а како наводи и приређивач првог издања, протин син Љубомир П. Ненадовић, Протина жеља да иза себе остави деци2 дело, ако већ није могао материјалне добра. Наиме, почео је да обољева, и осетио је страх од смрти и неспокојство. О свом рукопису је веома мало говорио, и он се код њега налазио све до смрти (29. новембра 1854.). Мемоаре је, као и друге аутографе и документа наследио његов син Љуба. |
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
| Мемоари су први пут објављени у листу "Шумадинка", бр. 11 од 7. фебруара 1856, уредника и издавача Љ. П. Ненадовића. Касније их је издао у свескама - у првој свесци штампане су, без икаквих измена, беседе књаза Милоша. Он наводи да је већи део мемоара рукопис његовог оца, а само неке додатке преписао је, махом од Васе Петровића, учитеља из Бранковине. | ||||||||||||||||
 |
У Архиву
Србије
похрањен
је
највећи
део
рукописа
Мемоара.
Већина, 172
стране,
чува се у
фонду "Издвојени
документи",
а 4 стране у
фонду
Љубе
Ковачевића. Занимљив је пут доспећа у Архив. Први пут се то догодило када је Протина архива откупљена од његових потомака (праунука Алексе Ненадовића) јануара 1912. године од стране Српске краљевске државне архиве, а на основу захтева из 1907. тадашњег управника др Михаила Гавриловића. Непосредно пре објаве рата Србији од стране Аустро-Угарске, 26. јула 1914., Протина архива је, са осам сандука архивске грађе, пребачена у Ниш, а одатле 1915. у Крушевац, где је после уласка окупаторских трупа завршила у блату и снегу. Љубомир Ковачевић је успео да спасе добар део архиве, па и протине Мемоаре. У јавности се појавио 12. октобра 1936. када је понуђен на откуп Српској краљевској академији наука. Коначно је рукопис понуђен и Државној архиви и откупљен. |
|||||||||||||||
 |
Мемоари се
састоје
од укупно 88
листова,
односно 176
страна
рукописа.
Писан је
најчешће
на
дволистовима
(четири
стране)
који нису
увек
истог
формата
ни
степена
очуваности.
Највећи
број
листова
је беле
боје, а
мањи број
зелене и
бледозелене
боје. Архив Србије и Народна библиотека Србије издали су 1988. године фототипско издање рукописа Мемоара посвећено 200-годишњици рођења Вука Стефановића Караџића 1787-1987. |
|||||||||||||||
|
1 О распри
о
настанку
Мемоара
вид.
Поговор,
који је
написао
Александар
Младеновић,
фототипског
издања
Мемоара,
Проте
Матије
Ненадовића,
Народна
библиотека
Србије,
Архив
Србије, 1987. 2 Прота је имао децу: Алексу (Александра), Светозара, Љубомира, Михаила и Марију. |
||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| Можете погледати и остале наше раритете: |
План
Шапца 1860. |
|||||||||||||||
|
||||||||||||||||
