|
||||||||||||||||
Ризница ::: |
Поштанска карта Књажества Србије 1880.Развој поштанског саобраћаја у Србији у 19. веку |
|||||||||||||||
| У Средњем веку у Србији није било организованог поштанског саобраћаја; логотети су руководили дворским канцеларијама у којима су се писале повеље и писма, а носе их владареви лични посланици1. Доласком Турака ствара се нова организација, изграђују се путеви, одређују државни службеници - улаци, простор и зграде - мензулане (одморишта за људе и коње), а негде и коначишта. | ||||||||||||||||
 |
Важност
преноса
писама
условљавала
је и
потребу
стварања
нове,
мобилне
организације
у
устаничкој
Србији.
Прве
поштанске
установе
у околини
Београда,
односно у
административним
јединицама,
нахијама,
утемељене
су 1807.
године,
како у
Београдској,
тако и у
Грочанској
нахији.
Организација
поштанског
саобраћаја
заснивала
се на
двојаком
систему
мензулана,
које
добијају
и
поштанску
функцију:
арендираних
(издате
под закуп)
и
правитељствених
(државних). Увођење јавног поштанског саобраћаја започиње 7. јуна 1840. године отварањем пошта у Београду и Крагујевцу које примају пошиљке од свих грађана. Систем мензулана замењен је новим системом писмоносних пошта и пост-експедиција. У другој половини 19. века долази до развоја српске државе и сходно томе и до развоја поштанског саобраћаја. Превоз поште бродовима Савом и Дунавом уведен је 1858. године. Телеграф је отворен 1862. године. Од 1866. године превоз поште се врши поштанским колима (а не само коњима). Александар Бел је конструисао први телефонски апарат 26. фебруара. Године 1882. у Београду није било заинтересованих грађана за увођење телефона. Први телефонски разговор обављен је 14/23. марта 1883. Први приватни телефон добио је власник Вечерњих новости Љубомир Бојовић 1897. |
|||||||||||||||
| Запослени у мензуланама |
По
подацима
којима
располажемо
у Србији
је 1866. било 5,6%
писмених
људи.
Запослени
у
мензуланама,
надзиратељи
мензулана,
морали су
бити
писмени
јер су
водили
тевтере (дневнике
рада са
приходима
и
расходима).
Њих су
чинили:
мензуланџије,
надзиратељи
мензулана
и најмање
тројица
момака (суруџија),
који су
били
водичи
и оружани пратиоци
онога
који су
изнајмили
коња, као и
помоћно
особље (арџије).
|
|||||||||||||||
| Татари |
Татари су били
државни
гласници.
Први
татари
били су
најповерљивији
Карађорђеви
и
Милошеви
пратиоци,
њихови лични
гласници.
Касније
постају државни
гласници -
при
Књажевској
канцеларији
формирано
је
одељење
татара.
Они су
носили
најважнију
пошту
нахијским
војводама
или у
Цариград.
Суруџије
су
преносили
пошту
мање
важности
у оквиру
нахије
или међу
нахијама. Татари су морали бити и веома издржљиви јахачи, јер се нису смели заустављати нигде, понекад чак и неколико дана. Путовање од Београда до Цариграда трајало је чак пуних осам дана. Они су морали знати и неколико, тада потребних због транзита кроз те области, језика (влашки, грчки и турски). Најпознатији су били: Риста Прендић, Јованча Спасић, татарин Петар... |
|||||||||||||||
| 1 Приказ поштанског саобраћаја кроз историју Србије дат је у исцрпној књизи Печат Обреновачке поште, Милорад Јовановић, Београд 2001. | ||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| Можете погледати и остале наше раритете: |
План
Шапца 1860. |
|||||||||||||||
|
||||||||||||||||
