|
||||||||||||||||
Ризница ::: |
Бакропис манастира Хиландар |
|||||||||||||||
 Бакрорез манастира Хиландар (фрагмент) |
Бакрорез "свете
царске
лавре
српске
Хиландар"
штампан
је у
Москви 1757.
године
залагањем
архимандрита
пећког
Јелисеја
Родионовича.
Аутор је
непознат.
Његов
прототип
је
најстарији
(познати)
бакрорез
Манастира
из 1743.
године
Густава
Адолфа
Милера
који је
изрезао
велики
бакрорез
Манастир
Хиландар. Уз бакрорез, са изгледом манастира и ширег комплекса, додати су са леве и десне стране ликови српских светитеља, хералдички део и опширна легенда на руском. Литографија је лепљена на платну. Димензије су 83,5 x 117 цм. Делимично је оштећена. |
|||||||||||||||
|
Тематски
се ови
бакрорези
уклапају
у
национално-историјску
тенденцију 18. века - оживљавања култа средњевековних владара међу српским живљем у Аустрији. У овим бурним временима све већа постаје заштитничка улога Пећке патријаршије према манастиру Хиландару. Тада бакрорезна графика стиче велику популарност код новонасталог грађанског друштва које је од Цркве почело да преузима иницијативу у уметности и култури. Скоро да није било ниједне грађанске породице која у свом дому, поред иконе и породичног портрета у уљу, није имала и неку графику са ликом извесне историјске личности, неког светитеља, слике града итд. Виђени грађани, трговци, занатлије и официри, постају ктитори и дародавци: Они у Бечу поручују бакрорезе и поклањају их манастирима. |
||||||||||||||||
| Манастир Хиландар |
Манастир
Хиландар
први пут
се
спомиње
као грчки
манастир 1076,
али је
сигурно
основан
читаво
столеће
пре тога.
Већ тада
је
манастир
био
посвећен
Ваведењу
пресвете
Богородице.
Обнављају
га српски
велики
жупан
Симеон -
Стефан
Немања и
његов син,
свети
Сава (световно
име
Растко),
који у
Свету
Гору
долази
око 1191.
Хиландар
добија
статус
самоуправног
манастира
јуна 1198, а у
другој
половини
исте
године
конституисан
је као
српски
манастир
и
ктиторско
наслеђе
породице
Немањић.
Уређење
манастира
прописано
је
Хиландарским
типиком
који је
Сава
саставио.
Заснован
је на
општежићу.
Био је
средиште
духовног
живота
средњевековне
Србије.
Важну
улогу
одиграо
је у
развоју
српске
писмености
и
књижевности
средњег
века као и
уметности
и
градитељства.
Под
турском
влашћу у 16. и
17. веку губи
велики
део свог
огромног
властелинства.
И поред
свих
тешкоћа
успео је
да се
одржи
прилозима
побожних
хришћана:
има
података
да је 1560. год.
у њему
било 156, а 1579.
год. 170
монаха. У
овом
периоду
српски
народ је у
њему
видео
симбол
слободног
живота,
изгубљене
државе,
Цркве и
културе. Под турском влашћу у 18. и 19. веку доживљава обнову. Постаје материјално и духовно повезан са подунавским центрима српског грађанства. У 18. веку материјално га помажу нарочито Бугари, што сведочи о заједничкој култури свих православних народа на Балкану. Историја Хиландара постаје драматична у 19. веку због турских репресалија јер је Атос био активан у ослободилачким ратовима грчког народа. Манастир се обраћа кнезу Милошу за помоћ 1820. Од тада Држава постаје у извесном смислу стални дародавац Хиландара. После I светског рата Атос постаје саставни део Грчке. Сви манастири имају специфичан облик аутономије. |
|||||||||||||||
| Заштита и класификација архивске грађе | Архива манастира Хиландара најстарија је сачувана архива српског порекла. Архив Србије стара се о архивским документима манастира од 1977. године. Стручњаци Архива сваке године бораве у Хиландару и раде на проналажењу докумената, њиховом чишћењу, идентификацији, препакивању. Архивска грађа је класификована на следећи начин: | |||||||||||||||
 Србија и Хиландар у документима српских архива |
Документи до 1900. су микрофилмовани, изузимајући оне новопронађене. |
|||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| Можете погледати и остале наше раритете: |
План
Шапца 1860. |
|||||||||||||||
|
||||||||||||||||
