|
||||||||||||||||
Поводом ::: |
Бомбардовање Београда 1862. године |
|||||||||||||||
 |
Читав
деветнаести
век био је
за Србију
постепено (ослобађање
од турске
власти и,
упоредо,
изградња
држвних
институција.
Догађаји
прве
половине
шездесетих
година 19.
века, а међу
њима и
инцидент
код Чукур
чесме,
убрзали су
коначно
решење
питања
градова у
Србији које
су Турци још
увек држали
у својим
рукама. Турска је,
додуше,
после
Париског
мира 1856.
године
прогласила
Хатихумајун,
т.ј.
објавила је
са највишег
места закон
о пуној
равноправности
муслимана и
хришћана,
али се овај
закон није
поштовао.
На унутрашњем плану, у овом периоду долази до династичке смене, а после смрти кнеза Милоша Србије постаје земља просвећеног апсолутизма, на челу са кнезом Михаилом Обреновићем. Његова спољна политика била је од самог почетка усмерена ка изградњи целовите српске државе и сарадњи са другим поробљеним балканским земљама. Кнез Михаило прекршио је устав из 1838. тиме што је приступио унутрашњим реформама, не тражећи сагласност од Порте. У то време, све капије држале су турске посаде; Турци су становали у варошком кругу и нису подпадали под српску јурисдикцију. На снази је био дуализам власти. |
|||||||||||||||
| У пролеће 1862. године поново долази до борбе херцеговачких Срба против Турака уз подршку других народа; тензија између Срба и Турака у Србији расте, као и инциденти турских становника. Порта је избегавала да изврши обавезу исељења свог становништва из градова. До инцидента који је довео до бомбардовања дошло је у недељу 3/15 јуна. Београђани су, као и обично, долазили на Чукур чесму по воду са тестијама. Низами су преко реда узимали воду, а када се српски дечак побунио, Турци су га смртно ранили. Дошло је до масовног окупљања и Срба и Турака. Српске власти покушале су да спрече даље сукобе, али дошло је до још веће трагедији - на дужности су убијени драгоман српске полиције Ивко Прокић и терџуман Сима Нешић. Наравно, дошло је до још већих сукоба. Турци су се одмах повукли у варошке капије, џамије и утврђене куће, и одатле пуцали. Борба је трајала целе ноћи. Срби су срушили Сава-капију и Варош-капију. Убрзо је дошло до дипломатског посредовања између сукобљених страна - састали су се конзули страних сила уз присуство српских представника, мада још увек нису имали инструкције својих земаља. Па ипак, Турци нису пристали да повуку низаме. Тек су преговори председника владе Илије Гарашанина уродили плодом - паша је пристао да повуче низаме у град са градских капија, а турску полицију из вароши. Срби су се, пак, обавезали да заштите Турке од било каквог насиља. Ову конвенцију потписали су, у зору 4/16 јуна, Ашир-паша и Гарашанин, као и енглески, француски, руски, турски и аустријски конзули. Спровођење Турака прошло је мирно. | ||||||||||||||||
 |
До бомбардовања је дошло сутрадан, 5/17. јуна ујутру после још једног инцидента. Паша је позвао Гарашанина и стране конзуле. Кроз град је тада пролазила поворка која је сахрањивала жртве сукоба код Чукур-чесме. Српске посаде налазиле су се код Стамбол-капије. Неко је узвикнуо да из града излазе низами. Настала је свеопшта паника. Низами су покушали да продру у варош, али су се сукобили са српским стражама. Борбе су се у почетку водиле пушкама. Убрзо су Турци започели бомбардовање са градских бедема на варош. Грађани и српска војска организовали су се за одбрану вароши. Бомбардовање је трајало 4 сата, и причинило је огромну материјалну штету. Кнез Михаило донео је 6/18. јуна Указ о преношењу неограничене власти. | |||||||||||||||
 Стеван Каћански |
Београд је био полупуст јер су из њега избегли жене и деца. Распуштене су школе и одложени су испити. Окружни судови подигнути су на ранг преких судова. Град је личио на војни логор. Организована је чак и помоћ у новцу и пољској радној снази породицама чији су се чланови налазили у војној служби. Поред регрутованих војника, у Београд су стигли и добровољци, не само из Србије, него и из других покрајина. Њима је руководио Стеван Каћански, чувени учесник свих националних покрета у Србији. Турска је гомилала трупе према границама Србије и у свим градовима заузимала је положаје за напад. | |||||||||||||||
| Предаја кључева на Калемегдану 1867. |
Бомбардовање
Београда
било је
повод да
Срби још
одлучније
поставе
раније
захтеве
пред
међународну
заједницу.
Коначно
решење
требало је
донети на
конференцији
великих
сила у
Канлиџи,
која се
одржавала
од 10/22. јула.
Србија није
присуствовала
конференцији,
него је
предала акт
без
прецизно
формулисаних
захтева,
тражећи
једино
спречавање
даљих
сукоба. На
конференцији
је поново на
делу био
сукоб
великих
сила. Па
ипак, после
десет
заседања
донет је
протокол
који је
предвиђао
да се
муслимани
иселе из
Србије, осим
из
утврђених
градова, уз
материјалну
надокнаду
за
непокретна
добра.
|
|||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
