|
||||||||||||||||
Поводом ::: |
Предаја
кључева
Београда
|
|||||||||||||||
 |
Шездесете године деветнаестог века, односно (друга) владавина кнеза Михаила Обреновића, одлучујуће су за даље стицање независности Кнежевине Србије. Турски утицај био је све мањи; у Аустрији је слабио централизам, па је 1860. уведено уставно стање у држави. Кнез Михаило, после уједињења Италије и Немачке, имао је визију повезивања балканских земаља. Већ по ступању на престо 1860. године ојачао је везе са Црном Гором, и од 1864. кумује Николиној деци; током бурних европских догађаја, између две братске земље склопљен је савез септембра/октобра 1866. године. Био је свестан и проблема Војводине, укинуте 1860. године. Кнез Михаило тежио је склапању споразума и са другим балканским земљама, нарочито онима под турском окупацијом: са Бугарском и Грчком, као и са Румунијом, а такође и са Хрватима. | |||||||||||||||
| 1147 - Мисија Илије Гарашанина у Цариграду и регулисање питања исељења Турака из Србије према хатишерифу из 1830. године |  |
У једном тренутку подржао је и стварање дунавске конфедерације (Угарска, Србија, Влашка и Молдавска), али су Мађари искористили пораз Аустрије у сукобу са Пруском 1866. и склопили су нагодбу с Бечом. Хабсбуршка царевина постала је двојна Аустро-Угарска монархија; Словени су у обе половине били у подређеном положају. | ||||||||||||||
| 1177 - О исељењу Турака из градова |  |
Традиционално су Русија и Француска помагале српско питање, а Енглеска и Аустрија сматрале су да не треба реметити постојећи однос снага. Бечка влада је до тада увек била против Србије, плашећи се могућности стварања словенске државе. Политика се преокренула када је Кнез остао уздржан према рату Пруске и Италије против Аустрије, а који је Аустрија изгубила. | ||||||||||||||
| 1186 - План Илије Гарашанина: "Шта се има чинити међу балканским народима ако би се показала намера за поделу Турског царства"? |  |
У јесен 1866. кнез Михаило је одлучио да поново покрене питање српских градова, које је још увек било отворено. Добио је подршку Аустрије, као награду за неутралност. Поред тога, Аустрији је остао још само Балкан за ширење њених интереса. Потом је и Пруска, због Русије, била вољна да подржи српске захтева. Коначно их је прихватила и Енглеска. Па ипак, тражила је формулацију статуса градова коју би Порта што безболније прихватила. Одлучено је да се градови у Србији, које је турска војска морала да напусти, "предају на чување" кнезу Михаилу и његовој влади. | ||||||||||||||
| 1214 - Питање постојања двеју полиција у Београду са различитим правима над грађанима |  |
Једино је на београдском граду морао остати знак султанове суверености: поред нове српске заставе вијорила се и турска. Кнез Михаило претходно је отишао у Цариград султану и добио ферман о предаји градова. Кључеви Београда свечано су, на Калемегдану, предати Кнезу 6./18. априла 1867. године. | ||||||||||||||
| 1245 - О одлукама донетим на Конференцији у Канлиџи |  |
Предаја градова извешена је мирним, дипломатским путем, "без пушке и без ножа". Кнежево схватање политике Србије било је и иначе засновано на прилагођавању постојећим околностима, што није искључивало ратне сукобе. Па ипак, доминантан приступ политичког реаговања био је укључивање у новонастале догађаје, а не њихово иницирање. | ||||||||||||||
|
1511 - Кнез
Михаило
Мехмед-
Рушди паши,
министру
војном, у
ком га
обавештава
да му је Али
Риза паша
предао
тврђаве, да
су српске
трупе
смениле
турске и да
је
наоружање
прописно
ускладиштено. Кнез Михаило Обреновић Печат кнеза Михаила |
|
У овим балканским превирањима прекинула га је смрт. Кнез Михаило Обреновић убијен је у топчидерском Кошутњаку 29. маја/10. јуна 1868. као жртва приватне завере. Било је претпоставки да је то политичко убиство, па чак и она о учешћу спољних фактора (босански валија Осман-паша); присталице династије Обреновића оптуживали су бившег кнеза Александра Карађорђевића. Доцнија истраживања оповргла су ове оптужбе. После кнежеве смрти, власт је преузео министар војске, Миливоје Петровић Блазнавац. Помоћу војске утицао је на избор будућег кнеза, четрнаестогодишњег Милана, унука Милошевог брата Јеврема. Велика народна скупштина потврдила је његов избор јуна исте године. Србијом су до његовог пунолетства владали намесници: Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. | ||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
