|
||||||||||||||||
Поводом ::: |
Изградња
Мајданпека
|
|||||||||||||||
 Мајданпек осамдесетих година 19. века |
||||||||||||||||
| Почеци рударства у нововековној Србији | Први пројекти привредног развитка Србије 19. века изискивали су, по угледу на европске државе, развој рударства. Кнез Милош је иницирао претходна истраживања стања потенцијалних налазишта. Већ 1834. ступа у контакт са признатим рударским стручњаком бароном Хердером из Фрајберга, руководиоцем рударства у Саксонији. Хердер је 1835. пропутовао целу Србију истражујући и проверавајући рудна налазишта и минералне воде. Био је задовољан испитивањима и убрзо је кнезу Милошу предложио, између осталог, отварање рудника са топионицом гвожђа и бакра у Мајданпеку1, за који је сматрао да ће бити највећи рудник у Европи. Убрзо је организовано школовање рударских стручњака у Шемницу; током 1837. и 1838. изграђене су неопходне саобраћајнице у тешко доступним пределима Крајинског и Пожаревачког округа. Па ипак, тек је формирање Рударског оделења при Министарству финансија 1847. омогућило да се из фазе истраживања пређе на планско организовање рударске службе у Србији. | |||||||||||||||
 |
 |
|||||||||||||||
| 1847. година - О установљењу Одељења рударског при Министарству финансија | 1855. година - О дисциплинском закону за рударске посленике и ниже служитеље рудокопа Мајдан-Пек | |||||||||||||||
| Изградња Мајданпека | Детаљно истраживање наставио је чешки стручњак Карл Хејровски. Његове процене количине и квалитета руде мајданпечког комплекса биле су нереалне, мада подстицајне за сам развој рударства. Српска држава је од 1848-1858 у изградњу Мајданпека уложила 6 милиона динара (златних), не рачунајући кулук - принудан рад. Експлоатација гвожђа и изградња Мајданпека као великог државно предузећа почиње у мају и јуну 1849., а бакра 1850. године. Експлоатацији је претходила изградња инфраструктуре и пратећих објеката, као и формирање стручних служби и довођења квалификоване радне снаге више делатности. Управитељство рудокопа у Мајданпеку, формирано 1851. године, изградило је веома брзо - за само једну деценију - на некадашњим пашњацима читав град, са стамбеним и манипулативним зградама, болницом, апотеком, школом, црквом, поштом, магацинима, продавницама... Главно насеље изграђено је на рушевинама насеља из прве половине 18. века, а вероватно и средњевековног Железника. На растојању од 12 км подигнута су и "специјализована" насеља, па је Мајданпек подсећао на средњевековна рударска насеља: поред рудишта било је насеље рудара, поред топионице топионичара, поред самокова самоковлија. По шумама су живели угљари. | |||||||||||||||
| Насељавање Мајданпека |
Највећи
број
насељеника
били су
странци.
Србија
није
имала
рударску
традицију,
те стога
ни
квалификоване
рударе,
али ни
друге
мајсторе
неопходне
за
изградњу
амбициозно
замишљеног
рударског
комплекса.
Први су се
населили
Власи из
Нове
Молдаве,
претежно
рудари.
Затим је 1850.
пресељено
108
рударских
породица
из
Словачке,
различитог
етничког
састава:
било је
Немаца,
потомака
средњевековних
Саса,
Словака,
Чеха,
Мађара,
Пољака,
Италијана...
Мајданпек
су
градили
печалбари
- угљари из
околине
Пирота и
Цинцари -
дунђери
из
Македоније.
Срба је
било
најмање. У
почетку
је у
предузећу
доминирао
немачки
језик, чак
је и
администрација
вођена на
њему.
Касније
је говор
насеља
постао
влашки. Услови живота били су тешки, па је смртност била висока. С друге стране, предузеће је по уговору морало да помаже болесне рударе, као и удовице и сирочад умрлих рудара, њихову селидбу. Странци су могли напустити рад кад год су хтели, што се и дешавало. Иза њих су остајали дугови. |
|||||||||||||||
| Неуспех предузећа у Мајданпеку |
Рударска
производња
претрпела
је
огромне
неуспехе,
па 1858.
почиње
ликвидација
Управитељства
Мајданпека.
Рудници
се издају
под закуп
појединцима
и
приватним
компанијама.
Мајданпек
се 1859.
продаје
уз
концесију
француској
компанији
Буљони,
Мањани и
Комп., а 1868.
енглеској
компанији. Узроке неуспеха експлоатације и производње руде треба тражити, пре свега, у сувише оптимистичким и нереалним проценама и количине и квалитета руде у комплексу Мајданпека. У условима тадашње неразвијене технологије степен чистоте руде знатно је поскупљивао њену прераду. Било је проблема и са енергијом - воде Малог Пека требало је да покрећу водена постројења, што је било недовољно. Један од разлога неуспеха била је и погрешна процена конкурентности у самом региону, јер су већ постојали традиционално успешни рудници. Ни близина Дунава, која је била једна од највећих предности области Мајданпека, није била довољна да надокнади недовољне количине руде. |
|||||||||||||||
 |
 |
|||||||||||||||
| 1860. година - Мајданпек дат под аренду француском друштву | 1864. година - О престанку са радом француског друштва | |||||||||||||||
| 1 Видети Василије СИМИЋ, Изградња Мајданпека и његово насељавање 1849-1857, Бор, 1982; такође и бројне радове истог аутора о историји рударства у Србији. | ||||||||||||||||
| Информације о овој теми могу се добити у фонду Министарства финансија - РУДАРСКО ОДЕЛЕЊЕ - Р (1848-1883). У грађи фонда ЛИЦЕЈ има грађе о физичком кабинету који је добио од Попечитељства финансија Хердерову збирку руда сакупљену у Србији и збирку руда из Мајданпека. | ||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
