|
||||||||||||||||
Поводом ::: |
Први српски устанак |
|||||||||||||||
 |
Крајем 18. века и у Србији долази до посредних и непосредних утицаја француске револуције из 1789. Београдски пашалук налазио се у непосредној близини Аустрије, а стварао се и слој крупних и ситних трговаца који су у Србију уносили антифеудалне и националне идеје. | |||||||||||||||
| Свиштовски мир | Крајем 18. века и у Србији долази до посредних и непосредних утицаја француске револуције из 1789. године. Београдски пашалук налазио се у непосредној близини Аустрије, а стварао се и слој крупних и ситних трговаца који су у Србију уносили антифеудалне и националне идеје. Рат између Аустрије и Турске (Кочина крајина) имао је и значајну психолошку последицу - Срби су се уверили да Турска империја није непобедива. Овај рат се завршио 1791. Свиштовским миром. Турци су ферманима из 1793-1796. покушали да отклоне узроке незадовољства Срба. Дали су Србима амнестију због учешћа у рату на страни Аустрије, допустили да српски кнезови прикупљају државне дажбине, гарантована им је слобода трговине и вероисповести (1794. за само 6 година подигнуто је или обновљено 10 цркава и манастира), као и одбрана од јањичара који су морали да напусте Београдски пашалук. Дошло је до процвата привредног живота. | |||||||||||||||
 |
 |
 |
||||||||||||||
| Почетак устанка - буна на дахије | Последица јањичарског читлучења била је веома тежак положај сељака у Београдском пашалуку: укинуте су све повластице, владали су пљачка и терор. Wиме су биле погођене и турске спахије. Јаничари су, пошто су протерани, наставили да са осталим одметницима од централне османлијске власти често упадају на територију Београдског пашалука. Београдски паша организовао је посебне српске јединице, такозвану народну војску. Порта је услед унутрашњих и спољних догођаја (улазак Наполеонове војске у Египат) дозволила повратак јањичара 30.01.1799. године. Они су већ 1801. упали у Београд, убили пашу, сменили старе органе османлијске власти и сломили отпор спахија. Настала је страховлада дахијске управе. Покушај да с е почетком 1802. уклоне с власти није успео, а насиља дахија над Србима постала су још окрутнија. Долази до самоорганизовања Срба у борби за изгубљена права. Виђенији људи започели су припреме за оружану борбу: набављали су оружје и успостављали су или обнављали контакте, како са Србима у Аустрији, тако и са аустријским официрима са којима су прошли заједничко ратовање. | |||||||||||||||
 |
Дахије предузимају кораке да би предухитрили сваки покушај побуне. Најокрутнији поступак био је "Сеча кнезова", погубљење око стотина народних главара јануара 1804. године. Међу њима су били: Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Хаxи Рувим, Хаxи Ђера и други."Сеча кнезова" била је непосредни повод за оружани народни отпор суровом терору. | |||||||||||||||
 Марићевића јаруга |
Почетак Устанка у Шумадији означава тајни збор у Орашцу одржан 2/14
фебруара, на Сретење на месту званом Марићевића јаруга. Дошло је до
договора виђених представника нахија из централне Шумадије: крагујевачке,
рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и
јагодинске нахије. За вођу устанка изабран је Ђорђе Петровић - Карађорђе;
од познатијих људи, били су присутни орашачки кнез Марко Савић,
кораћички Вићентије Петровић, тополски Матија Јовчић, Марко Катић из
Рогаче, трговци Теодосије Марићевић, Милутин Савић Гарашанин, прота
Атанасије Антонијевић, хајдуци Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Вељко
Петровић и други. |
|||||||||||||||
 Ђорђе Петровић - Карађорђе |
После завршеног збора, још истог поподнева запаљен је турски хан у
Орашцу, а ханxије и сејмени побијени или растерани. Овакве акције
настављене су и у селима: Раниловићу, Тополи и Жабарима, као и наредних
дана у другим селима. Турци убрзо шаљу представнике на разговор са
Карађорђем и устаницима, али су они били неуспешни. Устанак се преноси и
на околину Београда, посавску кнежину и смедеревску нахију. Ширењем
устанка долази и до, неуспешних, покушаја дахија да смире народ. Већ 19. априла/1. маја Карађорђе је стигао "под Београд" , прво у Ритопек, а потом у Раковицу, Ресник, Пећане и Остружницу. Остружница постаје Главни устанички војни стан. Дахијска власт била је укинута у десет нахија Београдског пашалука. Дахије су доживеле војни крах. Београд је био под опсадом. У устанку су се нарочито истакли: Јаков Ненадовић, прота Матија Ненадовић, Јанко Катић, Сима Марковић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Станоје Главаш и други. |
|||||||||||||||
| Борба против турске државе |
Срби су убрзо приступили интернационализацији сукоба. После неуспешних
предлога да добију заштиту аустријског двора, обратили су се Русији која
је на то пристала после слања депутата у Петроград: проте Матеје
Ненадовића, Петра Новаковића и Јована Протића, као и решености да се
поред војних, остваре и политички циљеви. |
|||||||||||||||
 Танаско Рајић |
Војни успеси настављени су и у наредним годинама. Нарочито је био важан
бој код Иванковца августа 1805., у коме је потучено 5000 војника нишког
паше кога је Порта послала на устанике. Порта је у почетку подржавала
борбу против дахија, али није пристајала на захтеве Срба да им се
признају повластице из времена кнежинске аутономије. Две велике победе у
биткама на Мишару и Делиграду из 1806., као и освајање Београда крајем
те године, довели су до ослобођења великог дела Србије. Крајем 1806.
ослобођен је Београд, а 1807. ратне операције пренете су и на околну
турску територију. Удружена српско-турска војска нанела је тешке поразе
Турцима на Штубику и Малајници.  |
|||||||||||||||
|
Рат између Турске и Србије који је настављен 1809., завршио се миром у
Букурешту 1812. године. Србима је обећан известан степен аутономије у
границама османлијског царства, што устаници нису прихватили. Турци,
међутим, користе заузетост Русије због Наполеонове инвазије, те 1813.
поново нападају Србију и успостављају своју власт. Уведене су велике
контрибуције, повећан је пораз, уведени су преки судови. Године 1813. Београд и друга утврђена места падају под османлијску власт. Многе старешине устанка, па и Карађорђе беже у Аустрију. Устанак је обновљен 1815. године. |
||||||||||||||||
 |
Упоредо са војним успесима, приступило се и стварању и
организацији државе. Већ 1805. дошло је до поделе власти
између старешинске скупштине, Правитељствујушчег совјета
српског и врховног вожда - Карађорђа. Старешинску скупштину
чиниле су војне и цивилне старешине и припадници имућнијих
слојева. Били су надлежни за војна и политичка питања у односу
на Порту, као и за финансијска питања. Врховни вожд као
наследни вожд и председник Правитељствујушчег совјета, који се
бавио свим питањима устаничке државне власти. Промене су се одразиле и на економско и друштвено уређење: укинут је спахијски систем, а сељаци су ослобођени дажбина. Настаје грађански слој. Неминовно долази и до културно-просветног развоја. У Београду је већ 1808. отворена Велика школа. Устанак је довео до фундаменталних, цивилизацијских промена Србије. |
|||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
