|
||||||||||||||||
Поводом ::: |
Други српски устанак |
|||||||||||||||
| Српско-турски односи 1815. године и дизање устанка | Период после првог устанка обележавају неповерење Турака према Србима и Сулејман-пашина окрутност. После убиства Станоја Главаша и задржавања кнеза Милоша у Београду, на тајним скуповима виђених људи у Рудовцу и селу Вреоцима одлучено је да се приступи одбрани од турског зулума. Доцније је и сам Милош организовао тајне састанке са народним првацима. | |||||||||||||||
 Породично стабло Милоша Обреновића |
На
међународном
плану
биле су у
току
припреме
Бечког
конгреса.
Срби, како
у
емиграцији
(Аустрији),
тако и у
Београдском
пашалуку
полагали
су велике
наде у
његово
одржавање,
нарочито
после
наговештаја
о помоћи
Руског
двора.
Кнез Милош је одредио да се на црквени празник и народни сабор у Такову - Цвети, огласи устанак против Турака. Са овом одлуком били су упознати сви виђенији људи из београдске, ваљевске и рудничке нахије, а вероватно и из чачанске, крагујевачке и смедеревске нахије. У недељу 11/23. априла 1815. на сабору у Такову Милош је објавио устанак, предајући Сими Паштрмцу заставу са позивом: Ево мене, а ето вама рата са Турцима. |
|||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| Писмо Петра Добрњца у коме се тражи да се спречи повратак вођама првог српског устанка | Подршка Срба из Аустрије ослобођењу Србије од Турака | |||||||||||||||
| Ток устанка и преговори са Турцима | Сам устанак вођен је по узору на први устанак: планирано је ослобођење централног дела Београдског пашалука и освајање турских гарнизона по тврђавама. Турци су успешно одбранили Чачак од устаника. После добијене помоћи од седам стотина Гружана и Рудничана, Милошев планбио је противнапад према Ваљеву и Палежу, а потом освајање Чачка. После почетних успеха, устанку се прикључила и ваљевска и београдска нахија. Потом је следило и његово ширење у смедеревској, крагујевачкој и јагодинској нахији. После освајања Чачка, следило је и освајање Ваљева, целе пожаревачке нахије , а затим ћупријске и јагодинске. Убрзо су освојени и западни делови. Тако је за само три месеца ослобођен цео Београдски пашалук, осим Београда, Шапца, Сокола, Ужица и Смедерева. Почетком лета 1815. Срби су свуда у унутрашњости преузели власт. | |||||||||||||||
 |
После
ратних
успеха
следили
су
политички
преговори,
свакако и
под
притиском
руске
дипломатије.
Срби су од
самог
почетка
истицали
да се боре
само
против
зулума
Сулејман-паше,
а не
против
султанове
власти. У
јулу и
августу
дошло је
до
преговора
између
кнеза
Милоша и
Хуршид-паше,
а потом и
Марашли
Али-паше.
На Порти
су, једна
за другом,
примљене
две
српске
депутације
са
српским
захтевима.
У
међувремену
су Милош и
Марашли
Али-паша
сачинили
усмени
споразум
по коме су
Срби у
Београдском
пашалуку
добили
следећа
права: да
данак
скупљају
Срби без
турског
мешања; да
у
нахијским
местима
буде и по
један
српски
кнез када
се суди
Србима; да
спахије
добијају
само оно
што је по
закону (берату);
да се у
Београду
успостави
Народна
канцеларија
као
врховно
судско и
административно
тело за
решавање
српских
проблема,
и,
прећутно,
да Милош
буде
врховни
кнез међу
осталима,
као и да се
забрани
насељавање
"Арнаута"
и "Бошњака"
и др.
Посебном
прокламацијом
од 9.
новембра 1815.
објављено
је мирно
стање у
Београдском
пашалуку. Па ипак, Порта је тек почетком 1816. Марашли Али-паши послала осам посебних фермана који су регулисали положај Срба. Они нису испуњавали све српске захтеве - уместо широке аутономије, добијена је нека врста полуаутономије. Народ је сада своје судске и пореске обавезе према турским властима извршавао посредно: преко српских органа управе у кнежинама и преко Народне канцеларије1; носилац султановог суверенитета у Београдском пашалуку били су представнички органи: кнезови и народна канцеларија. Кнез Милош, међутим није добио званичну потврду свог положаја. Стога је започео тајне преговоре са Русима. Српски захтеви су се споро и мукотрпно испуњавали. Испуњење 8. члана Букурешког уговора доследно је спроведено тек после више од десет година.
|
|||||||||||||||
| 1 Народна канцеларија је одржавала везу између кнеза и београдског везира. Добијала је, временом, судски карактер и 1826. прерасла је у Београдски суд. Грађа у Архиву је углавном из 1816-1826, а информативна средства су сумарни и анлитички инвентар и именски и тематски регистар. | ||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
|
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
